Istinite price

Vrnjačka Banja 03.06.2010.

Napolju kiša pada već drugi dan zaredom. Sedim u sobi,odmor posle predavanja i razmišljam, šta raditi. Ne može se šetati po kiši, u hotelu nema nekog druženja, kolega je u svojoj sobi, razgovara sa devojkom.Hajde da se čujem malo sa Markom, da vidim šta se radi kod njega. Pronalazim ga na fejsbuku, malo čavrljamo i igramo bilijara, čisto da nam prođe vreme.Odlučih malo da ga zezam, pa posle dobijene partije napisah mu: 

-         Za ovu pobedu, mislim da sam zaslužio broj,zar ne?

-         Čiji god hoćeš brate?

-         Znaš ti čiji ja hoću...

Tako smo se uvek zezali, ali ni slutio nisam da će mi stvarno dati, niti sam jaistinski tražio, ali Marko mi posla broj telefona od Anđele. Neverovatno,pomislih, izgleda da mu se stvarno više ne sviđa. Prošlo je nekih pola godine od zadnjeg viđenja, vreme zaista leči sve.

Uh šta sve čovek može uraditi iz dosade. Dovoljan je jedan trenutak, samo jedan, da nepromišljeno postupi pa da se posle kaje. To veče sam i ja slično postupio. Pomislih, hajd da pošaljem Anđeli poruku, čisto onako, da mi vreme brže prođe. Sadržina poruke je bila klasična, gde si, kako si, ništa specijalno. Posle nekih pola sata stigao je odgovor: 

-         Heeej Nikola, baš si me iznenadio porukom, otkud mene da se setiš? Kući sam, učim,uskoro će ispitni rok. Šta ima kod tebe, nismo se dugo videli?

-         Čuo sam se sa Markom malopre pa mi i ti pade na pamet. Moramo se videti, kafu popiti?

-         Šta radi Marko? Videćemo se sigurno, ako ništa kad završim ispite, pa da popijemo kafu na Drini.

- Marko k’oMarko, peva, trenira… Ok, čućemo se za kaficu, možda čak budem kući ovaj vikend pa ćemo se videti. 

Nije mi ništa više odgovorila. Sutradan, dok smo putovali ka prestonici, dobio sam poruku od Anđele:

-   Nisam imala kredita sinoć, samo da ti kažem, možda ću i ja za vikend u Bosnu, pa ćemo se valjda videti.

Sredinom juna sam bio za vikend u Bosni. U subotu ujutru javio sam se Anđeli, ako je slučajno i ona tu, da se vidimo ipopijemo kafu. Nažalost, ili na sreću, ona nije bila. Odgovorila mi je da joj je baš žao, ali eto, neki ispit joj je pomeren za ponedeljak pa nije mogla doći.

Iskreno, bilo mi je žao što se nismo videli. Nisam nikadimao priliku popričati s njom nasamo i onako opušteno. A to mi je baš bila želja, jer me zanimalo kako razmišlja. Sve sam znao o njoj, ali to su sve bile priče drugih, hteo sam lično da se uverim. I svakako, najviše me interesovala njena verzija priče o njoj i Marku.

Od te subote, više nije prošao nijedan dan a da se nismo čuli višesatnim dopisivanjem. 

Kako mi je Marko sutradan pričao, Anđela je bila jako ljuta na mene. Iznervirala se što sam otišao bez pozdrava:

-         Ne mogu da verujem, otišao je a da mi se nije javio.

-         Morao je hitno, nije mogao čekati.

Svesno se nisam javio, jer bi rastanak pokvario atmosferu, a to nisam hteo. Time sam i sam sebi tražio opravdanje jer je pravi razlog onaj pogled i moja pogrešna procena. Kasnije sam to pripisao alkoholu,i nisam ništa rekao Marku o tome.

Ubrzo posle mog odlaska, i oni su napustili lokal. Najpre su odvezli drugarice, Bole je otišao sam jer je živeo blizu. Njih dvoje su konačno ostali sami, posle dužeg vremena. Bili su u autu, suviše je bilo kasno da odu negde i suviše hladno da budu van auta. Anđela je rekla da joj puno nedostaje, jer je taj novi dečko potpuna suprotnost od njega. 

-         Nekako je hladan, nezainteresovan u nekim situacijama. Ti si bio moj dobrica, pažljiv,nežan...

-         Eto vidiš šta si izgubila.

-         Ali ima nešto u njemu što mi se sviđa, zašto ga volim.

-         Znači,ti bi tako, kad ti zafali ljubavi, tu sam ja.

-         Pa ne znam, skroz sam zbunjena.

Na radiju je bila neka ljubavna pesma, suze se pojaviše u Anđelinim očima. Marko je prekinuo neprijatnu situaciju rečima:

-         Menije bio prelep svaki trenutak proveden s tobom. Neću te nikad zaboraviti.

-         Ni ja tebe. Znam, ti ćeš se sad brzo oženiti, tako je to kad se velike ljubavi završe.

-         Ja nemam devojku, a ti imaš dečka, pa ti vidi ko je koga pre zaboravo.

To je bio njihov posledji razgovor. Rastali su se. Iakoje kraj bio par meseci unazad, sad je dobio svoj konačni epilog. Međutim, sam kraj razgovora različito opisuju.

Anđela tvrdi da joj je Marko tad nudio da zaborave na sve. Eto, on će preći preko svega, samo da mu se vrati. Nije ga briga i što ćeceo grad znati, ni što će ispasti budala, eto toliko je voli. A ona nije mogla,jer kaže da ga ne voli više. Bilo bi to mučenje za oboje, rekla mi je i dodala:

-         Ispao je veliki čovek, i to mu nikad neću zaboraviti. Tako nešto ne može svako oprostiti.

Marko, s druge strane, tvrdi da to nikada nije rekao:

-         Brate,pa nisam lud da pređem preko svega.

Bilo kako bilo, nisam hteo dalje otkrivati šta je istina. Nije ni važno, na kraju krajeva. Jedino važno je da je jedna velika ljubav završena. Njih dvoje najbolje znaju šta se sve desilo.Ako lažu sebe, eto dopuštam im da lažu i mene. Jedini sam koji zna celu priču,i njenu i njegovu stranu, ali ja nisam sudija i ne želim presuđivati u takvim situacijama. Prihvatam obe priče, koliko god da su suprotne. Imam svoje mišljenje oko toga, ali mešanje trećih lica u veze je jako loše i nije pametno iznositi svoj sud. Pogotovo što je sve još uvek vruće, možda nekad kasnije kad se glave ohlade.

A leto 2010. je donelo nove događaje, koji su zapravo glavna tema ove priče.